Обухвата дрвеће, ређе жбуње, са зимзеленим, игличастим лишћем – четинама. У Србији је заступљено пет врста.
Четинарско дрво које достиже висину до 40 m у зависности од станишта. Ова врста има ширококупасту или амреласту крошњу.
На одраслом стаблу кора је дебела, тамносиве боје. Испуца веома рано, које временом постају уздужне и попречне бразде. Према боји и дебљини мало се разликује у горњем и доњем делу стабла. То је основна разлика у односу на бели бор.
Младе гранчице су голе, сјајне, покривене ситним ромбичним љуспама. Пупољци се налазе при врху гранчица. Ваљкастог су облика, смоласти и при врху оштро зашиљени.
Четине се јављају по две. Тамнозелене боје и крупне. Дужина четина је 8–11 cm, a ширина 1,5-2,1 mm. Трају обично 4–5 година.
Цвета током априла и маја. Мушки ресолики цветови су збијени при основи овогодишњих гранчица. Жућкастозелене су боје. Шишарице су готово седеће, при врху овогодишњих избојака. Јајасто-купастог су облика. Сјајносмеђе су боје са љуспама на наличју. Дужина шишарица је 4–10 cm, а ширина око 4 cm. Шишарица израста, а семе дозри до јесени друге године. Отварају се наредног пролећа.
На сувим и топлим експозицијама, често скелетним земљиштима на серпентину, кречњаку и доломиту. Већи број фитоценоза на Златибору, Копаонику и источној Србији.
У јужној и медитеранској Европи. Простире се од источне Шпаније, јужне Француске, преко Корзике и Калабрије, Аустрије и Балканског полуострва до Мале Азије и Крима.
Клисура Лазареве реке код Злота, Сува планина, клисура Суковске реке, околина Босилеграда, Маљен, Дивчибаре, Сувобор, Повлен, Златибор, Тара, Златар, Гоч, Столови, Копаоник, околина Пећи и Призрена.
Веома значајна врста заштитних шума и пионирска врста за пошумљавање тешких терена (карст, пескови). Богато је смолом. У употреби је као грађевинско, рудничко и столарско дрво. Користи се за израду прозора, врата, бродског пода, јарбола, прагова. Смоларењем се добија смола, а дестилацијом катран и терпентинско уље.
